Срби су током своје дуге и тешке историје са многим народима одлазили у ратне походе. Векови су пролазили у нашим сеобама и ратовима. Кад нису са Бугарима ишли на Византију, онда су са Византијом ишли на Бугаре. Познато је да су у поход на Рим некада давно кренула два мађарска (хунска) племена, њима су се придружила четири српска племена и у њих се као мањина претопила. То је некако и била наша судбина, да смо увек средство за остварење туђих циљева, народ створен за жртвовање. Разлика је само у томе што смо тада заједничког непријатеља имали у Риму. Данас сви они ратују за „Рим“ (читај Запад), а ми смо и након 1.500 година против Рима. Да ли нас због тога и даље западни медији жигошу као примитивне варваре?

Пролазили су векови, а поделе и жртвовања пратили су нас као црвена нит. И 1848. године, у пурпурном 19. веку и револуцији Лајоша Кошута, Срби су били подељени: мањи број био је на страни Мађара, док је већина била за царски Беч. Можда од тада датира њихов анимозитет према Србима, иако су и пре тога мађарска властела и црква били антисрпски настројени. Подсетићу да је тада царска Русија спасла Беч и Хабзбуршку монархију од грађанске револуције. Уместо да подигне хришћанске народе и Турке истера из Европе Русија је водила идеолошке ратове и спасавала Беч – свог великог непријатеља на Балкану и средњој Европи. Запад није био сложан, али је цар Никола помогао Бечу (иноплеменицима) да угуши мађарску буну и крене против Пољака који су помагали Кошута. Руси су се умешали и у сукоб у Пруској, а својој браћи Словенима помогли су мало или нимало. Тадашња мађарска политика није била боља од хабзбуршке, они су гледали да власт Беча замене својом и тада су пропустили велику шансу да уз помоћ Словена скину германски јарам.

Односе Срба и Мађара је можда пореметила колонизација у Војводину након Првог светског рата када су Срби населили пусте пределе. Међутим, шта је мађарске фашисте натерало на злочин, рацију, јануара 1942. године? Да убијају децу, жене, најбогатије и највиђеније Србе, Јевреје и да данас тврде како су им комунисти крајем рата вратили истом мером. То је нетачно јер је било много мање жртава комунистичког терора него мађарског, а при томе су страдали и понеки који нису учествовали у рацији – заборављеном геноциду. Данас се рација обезличава – не говори се да су жртве углавном били Срби, а џелати мађарске формације, већ се каже жртве су грађани, а злочинци су фашисти. Нажалост, никада нисмо чули извињење од Мађарске и мађарске заједнице у Србији за овај геноцид. Нема знакова кајања, већ само покушаја историјског ревизионизма (и „ми“ смо страдали од комуниста колико и Срби од мађарских фашиста). Услед опасности од мађарског ревизионизма (Тријанона) и повампирења Аустроугарске (за чим неки аутономашки кругови чезну, што није нормално јер су то припадници српског народа) формирана је Мала Антанта, коју су чиниле Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка.

У Титовој Југославији су мањине биле привилеговане као нигде у свету, нарочито у Србији. Мађарска национална заједница је добила оно што нигде није имала: своје школе, катедре на факултетима, службени језик и медије. У неким општинама са мађарском већином Срби и остало становништво осећали су се као мањине. Међутим, војвођански комунисти „аутономаши“ су пали са власти јер је Србима било доста понижења. Данас се кроз статут Војводине, у режији проевропских неотитоиста, повампирује титоистичка државолика наказа – САП Војводина.

Нажалост, држава се распада у хаосу и рату, затим се десила „Олуја“, пре тога „Бљесак“, рат у Босни и велик део протераних Срба нашао је уточиште у Војводини. Мађарске вође се нису буниле што српске избеглице насељавају Војводину. Зашто? Први разлог је тај што их није много долазило у мађарске општине, а други то што је Америка поручивала да не сме да се мења демографска структура Косова. Међутим, то за Војводину не важи. Све је указивало на то да је Косово следеће на реду. На Косово је отишла шачица Срба који нису имали ни средства ни родбине у Војводини или у Србији. Приближно 5.000 српских породица досељених на Косово из Крајине отишло је преко америчког конзулата у Темишвару у САД и Канаду од 1998. до 2000. године.

Не треба заборавити још један податак. Јељцин је 1998. године превентивно послао авион и преселио 54 Черкеза у Русију, јер ће тамо бити рата, а оставио 20–30 милиона Руса у балтичким земљама и Украјини. Веровали су да ће за такву политику добити подршку Запада.

Међутим, како је време пролазило било је очигледно да се Косово одузима Србији. Мађарске странке су оптуживале власти у Београду да су изменили демографску структуру, а та интернационализација није могла да се деси без благослова Вашингтона и Брисела.

Зашто су Мађари фрустрирани и незадовољни својом позицијом? Па да их има и 300 хиљада, они су највећа национална мањина која није добила неку државну структуру. Остали су добили државе: Македонци, Црногорци, Словенци, Хрвати, Муслимани, па чак и Албанци. Осим што су њихове амбиције незајажљиве, они врло добро умеју да искористе ситуацију у којој је држава Србија слаба, па уз страну логистику могу да остваре позиције које би другде биле незамисливе. Они желе своју државу у држави тамо где су у већини (Војводина им је само средство да то остваре). Они желе да направе МАО (Мађарска аутономна област) која би Мађаре хомогенизовала и гетоизовала (образовање на мађарском), а могло би доћи до мајоризације и маргинализације других, попут Срба, па чак и до њиховог исељавања. Мађари би настојали да се доселе унутар те области, што се већ може приметити као тренд у миграцијама у Бачкој (на север иду Мађари, а на југ Срби). Да више није на сцени љубав између српских и мађарских аутономаша, показује и чињеница да је Ненад Чанак више пута говорио против персоналне аутономије војвођанских Мађара. Како ће отрпети ову Тадићеву и Пајтићеву сецесију његове "прћије"? У мапи његове Лиге Војводини је припојена чак и Мачва. Треба страховати да се не остваре опет пророчке речи Светозара Милетића да нисмо на истим таласним дужинама. Можда ћемо сувише касно схватити да је требало да учинимо мали корак и потрудимо се да нађемо што више додирних тачака између два народа који морају живети један поред другог.

Оно што је пресудно за догађаје у Србији је спољни фактор који, како пролази време, има све већи утицај. Од 1990. до 2000. године Запад је стално истицао да они нису против народа, већ против режима Слободана Милошевића. Све маске је требало да падну 1999. године, за време НАТО агресије, али ако нису тада, шта се то данас догодило кад они и даље воде исту политику. Ко и данас мисли да су бомбардовали Србију због Милошевића, или није превише паметан или је злонамеран. Видимо да се наставља политика цепања Србије, амбасадор Цобел нам је то и „нацртао“. Зато је неопходно да се суочимо са статутом који води сецесији и, у перспективи, међуетничким трвењима пре свега Срба и Мађара.