Чиме се за Србију завршила „интернационализација“ питања Косова, ми, чини се, одлично знамо.

Али да се вратимо Војводини. Пошто је 2009. године Аутономна покрајина добила свој „статут“, многи експерти су истакли да он већ садржи наговештаје на будући устав – превише широка овлашћења дата су административном центру Војводине Новом Саду. Чак у формалностима. Зстава покрајине са три звездице на плавој позадини сумњиво подсећа на две балканске државне формације, формиране уз међународно посредништво: по принципу „лош мир бољи је од доброг рата“ (БиХ) и уз кршење међународног права (Косово).

Између осталог, не ради се о застави. Ако је веровати листовима, у неким градовима мултинационалне Војводине ученици, исти ти Срби и Мађари, више не разумеју једни друге и приморани су да прелазе на енглески. Како истиче српско интернет-издање Нема шале.рс, локални чиновници који одговарају за образовање и клутуру не подстичу мађарску мањину да учи српски, који, да напоменемо, више или мање влада 95% земље. Уместо тога предлаже се да се као обавезни предмет уведе мађарски, између осталог и за Србе. Паралелно са тим, људи се хушкају против СПЦ. Није све глатко ни у економији. Поједини војвођански политичари тврде да се Србија бави економским израбљивањем Војводине. Некада у доба Југославије чули смо нешто слично од развијеније Словеније и Хрватске – на рачун заостале аутономне покрајине Косово.

При томе не смемо рећи да Војводина нема политичке и економске слободе – сетимо се макар кредита које Нови Сад може да узима без усаглашавања са Београдом. Правде ради, низ примедаба делује засновано, на пример, незадовољство војвођанских фармера новим системом издајања државних субвенција.

Ипак, већина становника Војводине не дели „слободољубива“ расположења своје политичке елите. Значи, покрет Аутномне покрајине ка независности није унутрашњи, већ спољни процес. Мишљење уредника интернет-издања Нема шале.рс Владимира Гвоића:

Суштина је, да је на делу пузајући процес цепања Србије по обрасцу такозваних „обојених револуција“, развијених у лабораторијама Вашингтона- Пентагона. Готово по правилу, мењање државних граница једне државе иде кроз процес условљавања и мењања свести маса. То могу да појасним: као што је отимање либијске нафте започето креирањем слике такозваног „борца за демократију“, тако и процес феудализације Војводине од стране политичких агентура и мултинационалних компанија иде кроз стварање војвођанског идентитета, војвођанске нације, па и стварање војвођанског језика и цркве- који немају никакво историсјко утемељење и подлогу. Такође, на делу је такозвани „црногорски“ сценарио, у који српски политичари нису веровали и коме нису придавали много пажње. Историја се нажалост понавља пред нашим очима, јер опозиционе странке практично нису ни коментарисале ову војвођанску конференцију, остављајући Ненаду Чанку и његовим политичким истомишљеницима огромни медијски простор и могућност за манипулацију, иако реалну подршку у народу, ова мала група аутономаша нема. Опасност је заправо тај велики медијски простор и значај који се њему придаје оваквим противуставним идејама.

И осредње паметан зна да прави разлог отцепљења Војводине  није просперитет такозваних Војвођана. Готово је комично, како војвођански политичари у Београду доносе законе против еконокских интереса, не само житеља Војводине, већ и против житеља остатка Србије. Они затим јуре назад у Нови Сад, оптужујући тај исти Београд за пљачку и нудећи децентрализацију, аутономију а затим и независност као крајње решење.  

Занимљива подударност. Недвано се на српској телевизији појавила реклама за средство за заштиту машина за прање веша направљена у иностранству. У једном од кадрова приказана је карта Србије, истина из неког разлога без Косова и Војводине. Између осталог, слоган ове рекламе је „Нек машина служи дуго“. Одигледно, док се Србија не врати у границе с почетка 20. века.

А ако ћемо озбиљно, постаје очигледно да ср процес распада Југославије није завршио на нелегитимној независности Косова.