Овако је дословно почео разговор између службенице и  муштерије, која се нашла на шалтеру  берлинске поште. Службеница, љубазна, коректна Немица, (код ње годинама предајем моје поштанске пошиљке) очевидно изнервирана инсистирањем странке, у једном је тренутку мало повисила глас, али још увек у границама уљудности, и упитала: „Haben Sie mich verstanden? In welchem Staat befindet sich das Gebiet?“ Да, логично питање: у којој се држави налази та област?

Тако сам, ето, и ја, који сам се налазио тек трећи по реду до шалтера, могао јасно да чујем тај разговор. Из свега сам разумео да млади човек шаље писмо у Нови Сад и да је под државу написао само „Војводина“. Службеница му је извадила службени попис држава са којима немачка пошта одржава контакте и замолила „Војвођанина“, да јој јасно каже, на ком континенту се налази та држава. Ред је већ био прилично дуг, а муштерије, Немци, постајали су видно нервозни, јер ето, морају да губе време због „неке Војводине“. Све се, наравно, на концу ипак завршило тако, да је службеница испод речи „Vojvodina“ дописала „Serbien“.

Тако је Војводина  постала проблем не само за Србију, него, ево, и за немачку пошту. У нашој штампи је последњих недеља и месеци много писано о том проблему. С правом, јер је питање Војводине од прворазредног значаја за српски народ и државу. До сада је речено много паметних, добрих и тачних примедби на проблем везан за усвајање Статута Војводине, тако да није потребно да понављам што је већ речено.

Готово нико, међутим није поставио питање: чему уопште Војводина? Да ли сличан пример постоји у Европи? Одговор је јасан. Оваква аутономна покрајина постоји само у Србији.

Ово ме подсећа  на дискусију, коју сам пратио у немачкој штампи поводом признања Косова од стране великог броја земљаља Еврпске уније. У неким дискусијама сам и сам учествовао. На моје питање: «Зашто је Немачка признала Косово?» обично сам од мојих немачких саговорника чуо следећи одговор: «То је изузетак и не може да се упореди са Абхазијом, Јужном Осетијом или Нагорним Карабахом.» На моје додатно питање: «У чему се састоји тај изузетак?», обично сам остао или без одговора, или би одговарали непрецизним појмовима, као «због недавне историје», и тако редом. Као да то не може да се каже и за све остале спорне границе и у Европи и свету! Изгледа да се све своди на следећу тврдњу: једни аршини вреде за Србију, а други за остале државе Европе. Јер, са једнаким правом могле би да постоје «Војводине» и неколико европских држава. У Словачкој, рецимо, и бројчано и процентуално има више Мађара него у Србији. Ово се такође односи и на Румунију. Турака у Бугарској такође има више него Мађара у Србији. Па ипак, ниједна од тих држава нема «Војводину». А све ове земље су чланице Европске уније и НАТО-пакта. Није ми јасно, зашто наши политичари не инзистирају, да се проблем Војводине у Србији решава по европским стандардима. Коначно, «Србија жели у Европу», па зашто онда да службени Београд не захтева «европско решење за Војводину»?

Како гласи  европско решење тог проблема? Хајде да видимо, што Мађари имају у Ердељу (у Румунији) и Словачкој? Нека Србија да њима та иста права, ни мање, али ни више од тога.

А шта тек  да се каже за простор бивше Југославије? Почнимо од Словеније. Она је добила море и градове као Копар, Пиран  и Изолу, који никада нису били словеначки. Они су то постали тек 1945. године, када су словеначки комунисти протерали домаће, аутохтоно, италијанско становништво. И сада један Јелко Кацин – који је годинама води истакнуту антисрпску политику – добија од српских власти могућност да говори у Београду, у Скупштини и поздравља посланике на три језика. Оставимо по страни колико тај чин представља мањак минималног самопоштовања од стране српског режима, питамо се: да ли тај исти Кацин у словеначком парламенту поздравља присутне на мађарском (у словеначком Прекомурју живи мађарска мањина) и италијанском са «Buon giorno!"?

Лик и дело тог  словеначког политичара сјајно је описао један српски публициста: «Најпре  је Јелко Кацин , на сва уста, сочно  лагао о Србима. Онда је припремао нелегалну војску да се бори против Срба. Па је затим и ратовао са Србима. А сада, непуне две деценије касније, Европски парламент шаље баш њега као специјалног изасланика за Србију, који ће тој држави помоћи (или "помоћи") на путу евроатлантских интеграција. Неко би можда помислио да је овакво Кациново понашање мало лицемерно. У крвавом распаду СФРЈ службовао је као словеначки министар информисања и одбране (дакле, директно је одговоран за Холмец и друге злочине над Србима). Али, он у томе не види ништа неморално. Чак другима дели лекције о дволичности. Погађате коме: Србима!... Кацин говори у име организације, која вас мртва хладна и без икаквог разлога (а камоли законског покрића) избомбардује и отме покрајину, а истовремено вам прича о великом пријатељству које осећа према вама... Касније је Кацин "појаснио" да није у питању гаф или провокација, већ да је испоштовао то што у српском парламенту има и Мађара и Албанаца. Његова тројезичност ипак је провидно дволична. Пошто ниједном госту не би пало на памет да се, на пример, у америчком Конгресу обрати присутнима на енглеском и арапском (а сигурно тамо има пореклом Арапа, макар међу помоћним особљем). У стилу некадашњег словеначког министра одбране, Кацин је овим безобразлуком стројевним маршем прегазио преко чињенице да је српски званичан језик ове државе. Самим тим и њеног парламента, који га је угостио. Од некога ко је пре скоро 20 година ратовао против ЈНА, а тај рат и добио и то врло ефикасно, очекивало би се да одавно не осећа никакву мржњу према Београду, нити потребу да га провоцира и понижава. Али, ако је Јелко Кацин, рекох, у нечему постојан и истрајан, онда је то његов однос према Србима», Страхиња Богдановић: «Његово височанство Јелко Кацин». 25 нов. 09. http://www.nspm.rs)

Ово још у  већој мери важи и за Хрватску. Далмација  је тако вековима уживала широку аутономију док је била у саставу Млетачке републике, а касније и Аустрије. Славонија такође. Данас Далмација  нема никакву аутономију. И нико у Европском парламенту да протестује због такве неправде.

Према Аустроугарском попису од године 1910, Срби су у Хрватској  чинили преко једну четвртину  становништва. После Другог светског рата, њихов број опао је на 15 одсто. Због хрватског геноцида над Србима, у Уставу СР Хрватске стајало је да су и Срби конститутивни народ. Туђман је то поништио, а Европа није реаговала. Када је Милошевић желео да укине покрајине, јер су оне недомократске и створене у време комунистичке диктатуре, којом су Тито и Кардељ хтели да ослабе Србију, е, онда је Запад протестовао, јер се крши Устав из 1974. Комунизам и његови устави и закони нису добри, но, када иду на штету Срба, онда одједном, очевидно, у очима Вашингтона, Лондона и Берлина постају «реални, конструктивни и позитивни».

Надаље, Хрватска је после 1945. добила Истру и Барању, територије које никада нису раније биле у њеном саставу. Тако је Хрватска, која је починила један од највећих злочина у историји Европе – Хитлеров дипломата за Балкан Херман Нојбахер тврди, да су Хрвати од 1941. до 1945. убили 750.000 Срба – била награђена, јер је добила територије, који никада нису били хрватске, а Срби, и поред геноцида, нису добили ни најскромнију аутономију у оквиру Хрватске. С друге стране, Срби, који су имали, поред Руса и Јевреја, највеће губитке у Другом светском рату, и два антифашистичка покрета (четнички и партизански), добили су две аутономне области. Данас је Хрватска хомогена држава, у којој живи 94 одсто Хрвата, а политички је централизована држава и подељена је на жупаније и оне немају никакве политичке аутономије.

А Србија? Она  је данас поражена, понижена, и потпуно  осиромашила услед вишегодињших привредних санкција и бомбардовања од стране Сједињених Држава и Запада. После америчких бомби године 1999, Србију су од године 2000. преплавиле иностране банке. Српска ћирилица је готово потпуно потиснута из јавног живота. Водећи медији у Србији, а пре свега телевизија, перверзно се иживљавају над клонулим и обезглављеним српсим народом. Свакедновно се употребљава језик мржње против свега што је српско. У свакој прилици настоје да му наметну осећај кривице, како то већ деценијама причају службени Вашингтон, Лондон, Ватикан и Берлин. Дозвољено је причати о «осам хиљада убијених муслимана у Сребреници», а не о седам стотина и педесет хиљада убијених Срба у Јасеновцу, Јадовну, Градишки, Козари, Глини!

Ова власт толико је, очигледно, уплашена од стране Запада и «невладиних организација», да се боји да употреби и само име «српски». Ми данас немамо «Српску железницу», «Српску телевизију», «Српску новинску агенцију», «Српску војску», па, ево, ни «Српску војводину», што би историјски гледано, било правилно да се каже. Но, после 1945, од Српске војводине комунисти су створили антисрпску покрајину, која је представља један од инструмената Титове политике: «слаба Србија, јака Југославија».

Не. Данас имамо  «Железницу Србије», «РТС», «Војску  Србије», «Танјуг», «БЕТУ». Све европске, па и бивше југословенске републике, самоуверено употребљавају у  свакој прилици реч, на пример, «Хрватска  телевизија» или «Хрватске жељезнице».

Како се борити против овакве очевидне неправде и  дискриминације против Срба у Србији? Поред свих законитих могућности ваља се ослонити и на духовите предлоге. Рецимо, на аргуменат сепаратиста, да „Војводина ради, а Београд се гради“, може да се одговори крилатицом: „Срем ради, а Нови Сад се гради“. Када већ тражите сепаратизам, онда га и ми прихватамо. Како? Подржавамо сепаратизам српског Срема, да се, дакле, издвоји из Чанко-Пајтићеве Војводине и прикључи Србији. Најзад, Срем је етнички један од најхомогоенијих српских крајева, где Срби чине преко 94 одсто становника. Срби Срема су веома национално осетљиви, јер су зверства Хрвата од 1941. до 1945. остала незаборављена. Са истим аргументима ваља подржати и сепаратизам Баната, који је одувек давао истакнуте српске интелектуалне и научнике. Довољно је да поменемо Саву Поповића Текелију, Михаила Пупина и Милоша Црњанског.

О томе је један  наш публициста публициста дао тачну  дијагнозу: «Та аутономашка теза о београдској пљачки Војводине  је у ствари њихов идеал. И они би да пљачкају некога. И они би да граде виле, возе скупа кола, летују на Мартинику. Узмимо пример Баната. Сва нафта и гас Војводине, безмало, налазе се у Банату. Ипак, седиште Нафтне индустрије није у Кикинди, већ у Новом Саду. Оно није изграђено ближе бушотинама, већ ближе аутономашким политичарима. Зашто не би порези од централе НИС-а остајали у Кикинди или Елемиру? Зашто не би млади Банаћани имали шансу да остану у својим градовима и да раде у управној згради НИС-а? Зашто не би та институција привлачила банке, трговце и осигуравајуће куће у банатске градове уместо у Нови Сад? Где је сад брига за динар који се негде заради, а који неко други опљачка? Зашто сад неко не предложи тачку на пљачку? По среди је отимање српске Војводине од Србије, отимање војвођанских Срба од Српства и Српства од војвођанских Срба. Ово је права пљачка, а њу спроводе две врсте људи. Једни похлепни, које не занима ништа сем сопственог банкарског рачуна и други залуђени (не мање похлепни) неохабзбуршким идентитетом и силовитом жељом да се постане «бољим и напреднијим, светскијим, цивилизованијим, денацификованијим и европскијим» кроз искрено припадништво јединственом средњеевропском културном простору», Остоја Симетић Војводину нам не отима нико са стране, дајемо је сами. Постављено 28.11.2009. http://www.vidovdan.org/arhiva/article2312.html.

Држимо се правила  да никада у разговору са пријатељима да не помињемо „Војводину“ већ само Срем, Бачку и Банат, или просто да говоримо о „северној Србији“. Ако постоји југ Србије, ваљда онда постоји и север! Досетљиве идеје треба, наравно, да докажу колико је оваква покрајина Војводина апсурдна. Ако, рецимо, Нови Сад има покрајинску владу, зашто да то нема и Ниш? Постоји и Димитровград, Неготин и Петровац на Млави. Да и ту стварамо нову аутономну покрајину? И наравно, нову Академију наука и уметности.

Често сам у  самомом Београду слушао и то од сасвим добронамерних људи: „Нови Сад је ипак нешто друго него Београд.“ Тачно, па Краљево и Крагујевац су такође нешто друго. Сем тога, удаљеност између Новог Сада и Београда износи свега осамдесет километара, а између Сплита и Загреба дистанца је четири пута већа и то не само у километрима, него и у језику и менталитету. Када разговарају становници острва Хвара са неким из Вараждина, њима треба преводилац (Ово не може да се тврди за Србе из Бачке и Шумадије). Но, разлике нису само у језику знатне, него и у менталитету. Па ипак, нико озбиљан у Хрватској не захтева, да се створи Далматинска академија знаности и умјетности. С правом, јер четири милиона становника Хрватске просто не могу да истовремено финансирају две озбиљне научне институције. Колико научника и уметника светског гласа данас седи у Хрватској акадамији, а колико у Српској? Тачан број не знам, но знам да их нема много. А шта тек човек да каже за Црногорску академију? На шест стотина хиљада становника, колико та академија има чланова? Шта они представљају у свету? Ко за њих зна? Занимљиво, да нико на Западу не подржава стварање Далматинске академије, или Ердељске (Трансилванијске) у Румунији, а веома брзо су се на Западу пронашли покровитељи „Војвођанске академије“. Како то објаснити?

Вратимо се лингвистици. Погледајмо реч «дођоши». Употребљавају  је често људи, који су и сами најкасније у другој генерацији «дођоши». Да ли она постоји и у другим језицима? Постоји, но нигде се она не употребљава са толико страсти и мржње као у српском језику. Да подсетим: после Другог светског рата у Западну Немачку се из њених источних области Пруске, Судета, Помераније и Шлезије слило готово преко ноћи чак дванаест милиона Немаца. У неким крајевима, «дођоши» су чак чинили и већину становника. Разуме се да је и ту било проблема, али нигде таквих као што их, ево, имамо у неким крајевима Бачке или Баната. Уместо да држава буде захвална да су ти људи стигли, јер демографска слика Србије је деценијама катастрофална, власт се према тим људима односи као да су у питању избеглице из Сомалије, Вијетнама или Авганистана. Резултат – Срби из Далмације, Славоније и са Баније преплавили су улице Сиднеја, Мелбурна, Ванкувера, Торонта и Чикага.

О овом проблему сам недавно прочитао занимљив прилог: «У нашем народу је распрострањена опасна пракса регионалног шовинизма, која чини да Срби једни друге искрено презиру, само зато што потичу из различитих крајева које је наш народ насељавао кроз историју. Морамо радити на укидању регионалних партикуларизама. Као изузетно ружну и штетну појаву треба гледати склоност немалог броја Срба да с ниподаштавањем и крајње увредљиво говори и мисли о другим Србима, због различите завичајне припадности. То стање је неприхватљиво и егзистенцијално уништавајуће за српски народ у целини. Читав српски народ има заједнички национални интерес. Ваља нам промовисати принцип интегралног Српства и бити подједнако заинтересован за судбину сваког Србина, ма где он живео или био рођен. О српској неслози довољно је речено. Она нас изједа и уништава. На карту те завичајне нарцисоидности и регионалне српске разједињености играју наши геополитички ривали вековима. На овај начин, успели су да разбију српски етнички народ и створе нове народе и нације, који су онда Србима постали најљући непријатељи», Остоја Симетић Војводину нам не отима нико са стране, дајемо је сами; http://www.vidovdan.org/arhiva/article2312.html. Постављено 28.11.2009.

Недавно сам  обишао Лику и Кордун. У чисто  српским насељима као Кореница, Вргин  Мост, Војнић готово да нема Срба. Хрватска власт населила је Хрвате из Травника, Бугојна и осталих места из Босне. Ово се, наравно, противи свим међународним нормама понашања. Дорис Пак, бискуп Комарица, Кацин и остало друштво ћуте о том злочину. У центру Удбине, Војнића и Коренице никле су римокатоличке цркве. Њих никада тамо није било. Оне представљају највећу срамоту за римокатоличку цркву и Хрватску, јер су настале као реузлтат етничког чишћења над Србима година 1941. и 1995. Да Запад ћути, то ме не чуди. Но, зашто се не огласи српска држава?

Овим није крај наших подела. Поред реч «дођоши», постоји и појам «пречани» и «Србијанци». А како се зову Хрвати из Босне? Хрватијанци? Не, та реч је наравно моја, вештачка, измишљена. Али, зашто та појава постоји само код Срба? Срби и Србијанци. Аустроугарска је измислила те поделе, а ми Срби смо их прихватили. У томе је проблем. Ми прихватамо језик непријатеља. Туђе олако узимамо, а одричемо се свога. Тако смо олако одбацили и ћирилицу. Да би, наводно, били ближе Европи, цивилизацији, култури. Грци су у Европској унији, но, њима не пада да се одрекну свог писма. Друга технолошка сила света Јапан, одбија да се одрекне петнаест хиљада својих знакова и да прихвати једноставну енглеску латиницу, која броји ни тридесет слова.

Један од ретких светлих тренутака током мог  недавног боравка у Србији, за мене представља сусрет са младим љдуима из невладине организације «Двери». О овој теми недавно је на Машинцу говорио и Мирослав Паровић, у име те организације. Шта нам преостаје? Српски сабор «Двери» верује, да је «једини излаз из проблема у који је држава запала укидање свих аутономија и повлашћених положаја било ког региона у Србији! Уместо квазирегионализације која само ствара нову администрацију и анимозитете унутар државе треба урадити суштинску децентрализацију власти и дати прилику локалним заједницама да се подједнако развијају, а зауставити катастрофалан процес београдизације Србије, као и овај најновији тренд даље дезинтеграције наше државе! Док се ово не деси, тј. док Србија не постане истински демократска држава, грађанима Србије, а нарочито Војводине остаје да се према новим властима односе као према страној власти и да искажу све мере грађанске непослушности! Јер када већ говоримо о европским вредностима, онда хајде да будемо грађани, а не раја! Јер раја трпи, а грађани знају за грађанску непослушност! Грађани знају да траже и референдум по питању закона о надлежностима и новог статута који никада нису били тема на изборима, већ се данас доносе на силу у циљу даљег распарчавања Србије и зарад властољубивих циљева покрајинских власти», http://www.dverisrpske.com/tekst/1750212

Држим, да Грађанска иницијатива – «Ми, ниже потписани грађани, на основу члана 182. Устава Србије, који одређује могућност оснивања нових и укидања већ основаних аутономних покрајина, и на основу члана 203. Устава Србије који се односи на начин спровођења промене Устава покрећемо грађанску иницијативу за укидање Аутономне покрајине Војводине. Ми, грађани Републике Србије, са простора севера Србије, тачније са простора Аутономне покрајине Војводине и општина које се ослањају на њу, полазећи од наших загарантованих уставних права и слобода, Повеље Уједињених нација, Хелсиншке повеље и потрeбе да имамо јефтину, ефикасну и контролисану државну управу покрећемо иницијативу за укидање Аутономне покрајине Војводине и њених институција –представља прави законити пут као остварења права српске већине на подручју Бачке, Баната и Срема.

Ко ће да издржава толико министара из покрајинских влада, па све до плата «војвођанским академицима»? Ова иницијатива на крају исправно закључује: «Потврда анахроности и несврсисходности постојања АПВ, јесте и чињеница да такав сурогат не постоји нигде у окружењу, ни у земљама које су већ у Европској унији, нити у онима које претендују да тамо буду (те земље су по свим друштвеним, економским, територијалним и демографским каерактеристикама сличне Србији, поменимо неке: Мађарска, Бугарска, Румунија, Хрватска, Словачка...).»

Статистика је на страни Срба, јер они данас  у Бачкој, Банату и Срему чине огромну већину. Негде сам прочитао, да чак 85% становника са тих подручја јесу Срби. Но, ово не сме да нас успава. До 1945. године, све статистике су говориле да у Црној Гори живе претежно Срби. Ово су тврдили и сви немачки путописци из 19. и почетком 20. века. А каква је ситуација данас, то није потребно да понављам нашим читаоцима. Зашто по истом принципу не би могао да се створи и «војвођански идентитет»? Постојала је црногорска држава. То нико не спори. Но, становници те државе били су Срби. Тако је било до конца Другог светског рата. На данашњем тлу Немачке постојала је држава Баварска. Она је куд и камо била старија, озбиљнија и значајнија држава од Црне Горе. Играла је својевремено велику улогу у европској политици. Но, у име немачког јединства, она је пристала да се «утопи» у заједничкој држави свих Немаца. Ово се такође односи и на Саксонију, са главним градом Дрезденом, у коме се налази и чувена Галерија. А Црна Гора, од пола милиона становника, у име своје «славне државности», не само да не пристаје да са другом српском државом створи једну заједничку државу, већ и мења националну идентитет и после 1945. већина Црногораца тврди да нису Срби (да су ипак Срби признају тек када им затреба, рецимо, када морају да се лече на Војно-медицинској болници у Београду).

Да се настоји  створити нови идентиет код Срба у  Бачкој и Банату, види се по наметљивим реклама и слоганима на данашњој телевизији «РТС» и осталим медијима у Београду и Новом Саду, где се непрестано понавља, како су се у «Војводини одувек неговале европске вредности», што у том контексту имплицитно значи – да су се у осталом делу Србије неговале «варварске, турске, нецивилизоване» вредности.

Посланици из владајуће  коалиције су усвојили нови Статут Војводине. «Где расте очај, ту расте и нада», како је једном написао немачки философ Ернст Блох. Његова мисао ми изгледа тачна и примењива управо у нашој ситуацији. Ево прилике, да се на овом питању уједини српска опозиција. Сада није време за очај и малодушје. То управо, као што је познато, прижељкују наши непријатељи. Тек сада треба да се боримо. Ваља нам створиити широки фронт који би, у оквиру уставних могућности, могао да прерасте у општенародни покрет. Он би могао да изнуди и превремене изборе, јер је, како ја то видим, у питању опстанак саме српске државе и српског народа.