Детаљно разрађена проблематика планирања и надзорна политика подразумевајучитав низ установа и поступака, за чији рад и напредовање се морају обезбедити средства. Главна идеолошка снага аутономаштва је у недостатку "наших новаца" за које се а приори узима да их је украо неко из Београда. С друге стране, покрајинске власти су до сада имале премало "наших новаца" за вршење досадашње власти и досадашње покрајинске инвестиционе политике. Томе су сигурно криви у првом реду војвођански комунисти, који су пола века владали војвођанском привредом, па међународне санкције и рат, па тек онда власт из Новог сада и Београда. Сада је почела велика светска економска криза. Обимно планирање и надзор коштаће војвођане и сусвише, а и досадашње "планирање" је премало донело војвођанима. С друге стране, војвођанска власт за опстанак пре свега треба да нађе инвестиције (у смислу тржишне привреде то значи - да доведе приватне инвеститоре у Војводину). Тек кад се заустави пропадање, може почети развој. Никакав закон о финансирању неће решити тај проблем. Напротив, он ће га само искомпликовати, баш као што га је искомпликовао и Статут, и Закон о надлежностима и баш као што га сад компликује Закон о регионализацији. Општим актима се не решавају проблеми кризе и сиромаштва. Без обзира да ли се тај општи акт зове Закон, Резолуција, Друштвени договор, Самоуправни споразум или Привредни план. Најпре треба да се суочимо сами са собом и да погледамо истини у очи. Сви смо (с изузетком малог броја тајкуна), обична сиротиња. И ту чињеницу неће променити одлука да наше прбивалиште постане део неке покрајине или регије, нити то што ћемо моћи без визе да путујемо у ЕУ, а немамо довољно европске валуте у џепу да платимо карту ни доњене границе.