Nažalost, mnogo je subjeketa čiji su motivi i ciljevi usmereni ka destrukciji države Srbije, a u vezi Vojvodine, podudaraju. Tu su pre svega strani faktori, sa dugom tradicijom mešetarenja i krojenja sudbine naroda Balkana i šire, sa namerama zasnovanim na istorijskoj pozadini ali i vrlo aktuelnim političkim i ekonomskim interesima, gde ne bih nikako isključivao nedavnu galamu i halabuku povodom "Južnog toka". Pošto više otvoreni intervencionizam uz vojne pretnje nije u modi, pribegava se perfidnijim i sofisticiranijim metodama. Dakle, Srbiju (po njima) treba rušiti iznutra sa lokalnom, potkupljivom i jeftinom radnom snagom. Na njihovoj meti su svakako lokalni faktori, poput i pre svega nekih političara i medija. Takvi političari bi radili po stranim nalozima, a neki mediji bi ih podržavali, svađajući narod i šireći maglu i poluistine. Koliko su i koji od njih plaćeni (korumpirani) ili ucenjeni (što je takođe bio i ostao omiljen i delotvoran metod "ubeđivanja"), uz ko zna kakva obećanja, ostaje nam da procenjujemo, a uz ne baš tako težak zadatak. Nekima od političara se verovatno otvaraju apetiti za foteljama "većih dimenzija", a što je izgledno uz osamostaljenje Pokrajine. O nekim tzv. "nevladinim organizacijama" ne treba ni govoriti, njihova destrukcija je odavno vrlo "transparentna". Očigledno je da inostrani "koreografi" u slučaju Vojvodine ne igraju toliko na manjinske narode, a što je i razumljivo, već upravo na Srbe - perspektivne "Vojvođane", gde velike zasluge imaju odgovarajući mediji i lokalne galamdžije, a što se sve maskira pričom tipa " ma kakvo osamostaljenje kada je ovde 65% Srba". Slušam i čitam neke uspaljene Srbe iz Pokrajine i njihove pretnje do otcepljenja na temu "a gde su naši novci", pa mi je sve jasno (i vrlo tužno i ružno). Neznam da li i koliko je naših intelektualaca, političara, poslenika javne reči i dr. kojima je jasno da je zaista "vrag odneo šalu", da smo na ivici nove katastrofe i da sve nedaće i greške Srba i njihovih vođa nisu ostale u dvadesetom veku. A ima li leka? Kao prvo, u svakoj ozbiljnoj državi poziv na rušenje Ustava i destrukciju države, mora se suzbijati svim demokratskim i pravnim sredstvima. Drugo, stroga centralizacija države, nasleđena još od Miloševića, mora da se prevaziđe ali ne "transferom" Beograda u Novi Sad i novim umnožavanjem administracije, već stvarnom decentralizacijom izvršne vlasti i sredstava na okruge ili sl. teritorije. Naravno, ova lista nije ni izdaleka zaključena, niti je to bila ambicija ovog komentara. U svakom slučaju najodgovorniji treba da se oglase i da stvari počnu da usmeravaju u najboljoj državničkoj tradiciji jer ovo je istorijski izazov za sve.