Не спорећи ауторево познавање материје по дубини и ширини, мислим да је центар мете ипак погрешно лоциран. По овој анализи намеће се закључак да је главни јунак приче о предимензионираној аутономији Ап Војводине малени апаратчик Демократске странке Бојан Пајтић, а да је тобож заштитник суверенитета Србије Борис Тадић и београдска централа Демократске странке. Па није ли управо београдска центарала ДС-а све ове године, непрекидно, главне савезнике у формирању свих могућих влада на разним нивоима налазила у странкама аутономашке и чисто сепаратистичке оријентације. Није ли још 2001. натезање да ли ће Ненад Чанак бити председник скупштине Ап Војводине разрешено његовим маратонским боравцима у Београду. Па шта би новосадски аутономаши потпомогнути Јожефом Касом успели да учине да нису имали управо подршку и ветар у леђа из Београда и од ДС-а. Није ли ДС изгурао и фамозни омнибус закон о преносу надлежности, који је омогућио да се покрајинској администрацији почну сливати огромне суме новца и да та иста администрација прерасте у правог монструма који је по бројности још 2001. године превазишао покрајинску администрацију из 1989. док је још била у пуном капацитету по уставу из 1974. Није ли исти тај београдски ДС, зарад тренутних позиција (а вероватно и "савета западних пријатеља") био главни противник предлога о симетричној регионализацији Србије без аутономних покрајина. Зато немојмо правити разлику између Титових пионира из Београда, из Новог Сада или из Сенте ( макар били и свештенички синови), све њих је држава Србија затекла и они би радо да је се реше као врућег кромпира из руку и сви они раде и размишљају у истим категоријама. И просто је невероватно да се на овим страницама декларисаних интегралиста, суверениста и легалиста не појави мисао да се Устав Србије активира по члану 182, који одређује могућност оснивања нових и укидања постојећих аутономних покрајина и да се уместо петиције о спречавању усвајања предложеног статута, не предложи петиција за укидање Ап Војводине као јединог нормалног, трајног и целисходног решења једног константног генератора кризе. Форма која је замишљена да спречи и деструира државност Србије не може се испунити паметним и целисходним садржајем, те је свака мука о томе како треба да изгледа аутономија Војводине беспредметна. Она једноставно не теба да постоји.