Статут Војводине  је противуставан и не треба бити никакав правник да би се то схватило, али изгледа да то мало ко зна  у земљи у којој председник крши устав обављањем партијске  функције. То показује да је незнање и непоштовање права и даље највећи проблем Срба.

Питање референдума  и територије је нешто што може бити и те како злоупотребљено у  будућности. Ако ништа друго историја и референдум у Црној Гори су нас  научили да српска већина не пружа никакву гаранцију против цепања државне територије.

Која је то 'покрајина' рецимо која има своју Академију  наука? Такав случај не постоји у  овом делу света. Незамислив је у Хрватској  која је протерала своју српску мањину када је затражила посебан територијални статус. Наравно, сви знамо да је Хрватска као и Косово 'посебан случај' због посебне заштите коју уживају од својих спонзора, али непостојање територијалних аутономија било где у југоисточној Европи сем у Србији говори да су аутономије пре изузетак него правило. Изузетак, изгледа резервисан само за 'реметилачке факторе' у овом делу Европе.

Не постоје  ни разлози економске природе  за додељивање Војводини искључиве  надлежности за управљање имовином на својој територији, јер је то могло  да се реши кроз регионализацију целе државе. Да не говоримо при томе о трошковима дупле администрације – новосадске и београдске.

Што се тиче 'посебности' Војводине, она не оправдава давање елемената државности покрајини, јер су се посебне потребе мањина могле и могу решавати кроз постојећи систем и његово унапређење децентрализацијом на ниво мањих региона и општина.

Право питање је да ли данас оно мало савесних људи схвата куда ово води, јер смо  видели куда нас је одвело у прошлости? Ако схватају, а и врапци на грани могу замислити куда ће отуђена бирократија одвести Војводину, онда је крајње време да се запитају да ли смеју да заћуте и тако дају покриће кратковидој власти у Србији да продужи путем који иде.

Јасно да неће бити промена преко ноћи, али се мора ставити до знања отуђеној српској бирократији да промене изгласане диктатом са стране у име неких тренутних олакшица (читај безвизни режим) неће донети никакво олакшање, већ ће само створити нове проблеме у будућности.

Сама чињеница да је нешто изгласано у парламенту не значи ни да је то аутоматски законито ни да је одраз жеље грађана. Поготово када се ради о фундаменталним питањима преуређења државе која се не могу и  не смеју доносити страначким надгласавањем. Питање статута Војводине морало је бити стављено на референдум у целој Србији и ако буде било памети, ова процедура биће једног дана уграђена у устав Србије.

А они који су кршили устав неће мирно спавати  ни када попуне уставни суд својим штићеницима. Право и у унутрашњој употреби како се данас практикује, јесте одраз силе оног који има власт, а не одраз принципа и вредности у друштву.

Да ли ће аргумент силе власти бити аргумент одбране  актера набијања статута Србији кроз грло једнога дана јесте хипотетичко питање. Да ли је утеха то што ће их макар историја осудити једног дана, такође је питање над којим се треба дубоко замислити.