У четвртак 26. јануара у малој сали Коларчеве задужбине одржана је трибина поводом трећег (домаћег) издања књиге др. Војислава Коштунице и проф. др. Косте Чавошког „Страначки плурализам или монизам“ у организацији Фонда „Слободан Јовановић“. Публици која је бројала око 250 присутних обратили су се Душан Ковачев, Желидраг Никчевић, Слободан Самарџић, као и сами аутори књиге Коста Чавошки и Војислав Коштуница.

У име фонда окупљенима се најпре обратио Душан Ковачев који је у уводној речи подсетио присутне да је научна студија „Страначки плурализам или монизам“ изашла 1983. године. Према његовим речима, она је представљала једну од ретких публикација којом се покушало супротставити тадашњем поретку једноумља које је у књизи названо „страначким монизмом“, будући да јој је тема био период од 1944 до 1947, у којем је вишестраначје у бившој Југославији угушено.

-Комунисти Србије су покушавали да симулирају политички плурализам у једнопартијском монизму до самог краја осамдесетих година и избегну страначки плурализам. Вреди се сетити неодрживе флоскуле тадашњег председника СУБНОР-а: „Плурализам – да, вишепартијски систем – не“ – рекао је Ковачев.

У наставку излагања Ковачев је направио паралелу ситације која је била предмет објављене студије са данашњим политичким изазовима, запитавши се да ли ће можда и у постмодерној Србији доћи до политичког прогона „неподобних“ странака које се противе тзв. „европском уређењу“, на сличан начин као што је до тога дошло средином четрдесетих година прошлог века када су се прогањали они који су се противили тзв. „совјетском уређењу“ и „диктатури пролетеријата“.

- Да ли ће после пролетерског интернационализма, а у име глобализма поново настати политички монизам? – запитао се Ковачев на крају свог излагања.

У име „Службеног гласника“, новог издавача поменуте студије, присутнима се обратио Желидраг Никчевић, који је у приметио да наша култура често има проблема са практичним усвајањем сопствених вредности и домета.

- Драги пријатељи, важност и квалитет неке националне културе јесте њена истрајност, дакле њена способност да гради на већ освојеном, да памти и да наставља тамо где су стали понајбољи. И ми обично кажемо да српска култура има своје несумњиве вредности, и да поверујемо да остварује високе домете значајне и у ширим европским оквирима, али да ипак као да немамо снаге или воље да те вредности донекле заиста усвојимо, да испрактикујемо на најширем националном плану, да их уградимо у наш, рецимо, образовни систем, да постану витални део нашег свакодневног живота и оног српског културног обрасца о чему је причао и Слободан Јовановић чија судбина и дело сами по себи представљају најбољи доказ колико се може изгубити ако тог континуитета и те истрајности нема – рекао је Никчевић.

Настављајући своје излагање, Никчевић је приметио да изгледа да се Србима често дешава да своја најбоља дела забораве, да би након тога поново требали све да раде испочетка, а као један од примера таквог дисконтинуитета у својеврсној културној и научној надградњи је навео период који је био предмет студије Војислава Коштунице и Косте Чавошког, закључивши да је оваквом публикацијом тај преко потребни континуитет ипак донекле одржан, будући да су аутори успели да један период политичког активизма повежу са савременим временом.

- Прво издање ове књиге из 1983. је, као што знате, представљао скандал и узбуркало је политичку, па и научну јавност. Контекст је био крајње специфичан, јер су се аутори тада усудили да обелодане један део велике тајне – да смо ми после Другог светског рата имали легитимни страначки плурализам, а да је онда тај плурализам бесно и насилно угушен. Најбрже и можда најперфидније у источној Европи – навео је Никчевић, додавши да су аутори успели да јако прецизно реконструишу ток тадашњег политичког живота захваљујући релативној скромној грађи која се углавном темељила на тадашњој штампи и стенографским записима из Скупштине.

Слободан Самарџићје своје излагање започео својеврсним сећањем на време кад је прво издање књиге издато. Самарџић је констатовао да је у оно време то дело заправо одиграло неку врсту катализатора за тадашње тенденције које су постојале за опозиционим деловањем.

- Катализаторско дело ове књиге `83. године је садржано у томе што је заправо она показала вредност и важност самог темеља демократије, и читаву ту демократску атмосферу која је била дифузна и распршена везала за један корен, тло, за једну тачку, а то су биле улоге странака у политичком систему и улоге странака у политичком животу – рекао је Самарџић.

Када је у питању страначки живот који је постојао средином четрдесетих година, Самарџић је препознао седам фаза кроз које је он прошао пре него је био политички угушен.

- Прва фаза те ликвидације страначког плурализма је готово парадоксална, то је законско регулисање страначког плурализма у ДФ Југославији, где је загарантована слобода окупљања и организовања и експлицитно деловање политичких странака. Друга фаза јесте стварање Народног фронта, који апсорбује страначки плурализам који је допуштен законски. Трећа фаза јесте поништавање или затирање оних странака које нису хтеле да уђу у Народни фронт (Демократске, Радикалне и Земљорадничке), чији су руководиоци приметили да је читав поступак укључивања странака у Народни фронт један манипулативни поступак којим Комунистичка партија смера да неутралише њихово опозиционо дејство и стави их под своју контролу. Четврта фаза је затирање оних странака које су биле у Народном фронту. Пета фаза је била идентификација КPJ са Народним фронтом, али брзо долази до шесте фазе у којој ћесе Народни фронт идентификовати са КПЈ. Седма фаза је гушење и поништавање последњих остатака страначког плурализма укидањем страначке штампе, што је трајало нешто дуже – објаснио је Самарџић.

На крају свог излагања, Самарџић је говорио о значају ове књиге данас, закључивши да осим историографске вредности ова књига и даље има политички значај, будући да питање демократског система и демократије у Србији још увек није до краја решено, будући да и даље постоји опасност од стварања неке нове ауторитарности и политичке манипулације, што јесте садашњи тренд.

Коста Чавошки је, након што је насмејао присутнеконстатујући да су Коштуница и он данас само лепи а не више и млади и лепи као у време објављивања књиге, своје излагање углавном посветио повлачењу паралела између политичких потеза који су вршени средином четрдесетих година од стране КПЈ и Народног фронта, са потезима људи који сачињавају данашњу власт.

- Кључан потез који је већ наступио `45. године, када су се појавиле оне старе странке, било је затирање слободе штампе и то не доношењем закона, него бруталним мерама када су скојевци нападали колпортере, палили новине и саму одећу и тако спречавали да се растура „Демократија“. Објављено је само седам бројева тог листа, а кључни писац је био Милан Грол. Ако погледате данас утицај штампе није толико велики, али јесте утицај електронских медија, па се да закључити да је читав низ озбиљних опозиционих странака и озбиљних мислећих људи изопштен са екрана. Дакле, то се исто ради као у оно време, само не толико брутално и сурово како је то било онда, али на исти начин ефикасно као што је то било у оно време – рекао је Чавошки, додајући да су комунисти тада често прибегавали методи разбијања осталих странака путем подстицања отцепљења савитљивијих фракција, што се у нешто измењеном облику дешава и у савременом политичком животу.

- Ово разбијање странака се скоро десило и са Српском радикалном странком, с тим што то није било инспирисано из Београда него из Брисела, и нарочито из Вашингтона – закључио је Чавошки.

Последњу паралелу са оним временом, Чавошки је направио говорећи о гушењу независног судства.

- Милош Минић је онда јавно тврдио да судије не смеју да буду образовани правници, јер су они задојени старим буржоаским духом, него то треба да буду наши народни људи, ковачи, месари и остали који ће да деле ту нову револуционарну правду, и ми смо имали лаике за судије све до шездесетих година. Ви сте могли да пратите ову недавну реформу правосуђа, чији је једини циљ био уништавање независности судства, дакле, да се из судства избаце судије које су независне и непокорне, а да остану оне које ће служити онима који су тренутно на власти – рекао је Чавошки.

На крају свог излагања, Чавошки је закључио да би се понашање тадашњег комунистичког режима могло пре назвати језуитизмом него макијавелизмом, јер се се тај режим служио зазорним политичким средствима зарад далеког циља, тј. уласка у комунистичко друштво, након чега је направио још једну паралелу са данашњим временом у којем је такође постављен један далеки циљ владајуће политичке елите, који се своди на улазак у ЕУ.

Присутнима се последњи обратио др Војислав Коштуница, који је своје излагање започео разјашњавањем термина страначког плурализма и монизма, који су заправо синоними за демократију и различите типове тоталитарних и ауторитарних политичких поредака. Признајући да системи страначког плурализма имају своје несумњиве мане које су познате од настанка парламентарне монархије, Коштуница је напоменуо да бољег система за управљање тренутно нема, јер су ипак нека врста бране за настанак диктатуре.

- У овој књизи у којој смо на посебан начин бранили идеју страначког плурализма,то смо учинили у дијалошкој форми. Упоредили смо ставове прво демократских, грађанских, некомунистичких странака и политичара, који су тврдили да нема демократије без опозиције и страначког плурализма, а са друге стране смо ставили ставове тадашњих комунистичких званичника и једног броја њихових грађанских „сапутника“ у Народном фронту, који су тврдили да је успостављени поредак (неколико година после рата) неспојив са постојањем више странака, јер земља има један свој програм, програм Комунистичке странке. Дакле, земља је на исправном путу и са њега је може скренути само опозиција, односно, како се тада говорило, „реакција“ – рекао је Коштуница.

Осврћући се на тадашње репресивне мере према опозиционој штампи, које су биле до те мере бруталне да је и један једини прави опозициони лист – „Демократија“, успео да се одштампа у само седам бројева, Коштуница је приметио да управо тај лист можда представља врхунац у нашем новинарству. Он је, такође, споменуо и лист „Република“, који себавио само културним садржајима, без икаквог политичког утицаја.

- Тада су Јосип Броз и његови саборци могли да кажу да су остварили ону изреку Николаја Бухарина, који је у Совјетском Савезу рекао да „ми можемо имати двопартијски систем, али ће једна од две партије седети у влади - а друга у затвору“ – истакао је Коштуница, чиме је измамио осмех код присутних.

У наставку, Коштуница је напоменуо да се он и Чавошки у овој књизи нису бавили неким сродним стварима из тог периода, јер је намера била да се грађа представи у дијалошкој форми, тако да су политичка суђења, револуционарно насиље и застрашивање грађана остали ван предмета бављења ове књиге, да би се на самом крају свог излагања осврнуо на савремене изазове.

- После пада комунизма и тријумфа либералне демократије, демократија више није имала спољног непријатеља, али се отворио низ унутрашњих проблема. Ти проблеми су можда највише везани за медијску сферу, информацију и реч је заменила слика, што је омогућило и велике, неслућене могућности манипулације јавношћу. Дошло је до ширења државног апарата и стварања низа парадржавних организација, и посебне појаве – невладиних организација, при чему највећи број тих организација јесу заправо владине невладине организације. Али, отворио се један посебан проблем, распадом комунизма и нестајањем биполарне структуре света је настао нови посебан, постмодерни систем држава који релативизује важност суверенитета посебних држава – рекао је Коштуница, додајући да такав систем даје могућност једним државима да се мешају у послове других држава, под изговором бриге за људска права.

На крају свог излагања, Коштуница је пажњу посветио начину којим данашњи постмодерни свет угрожава страначку демократију.

- Проблем је у томе што ова страначка демократија о којој смо писали у књизи, јесте демократија чија је колевка национална држава, њен суверенитет и њени грађани. Сви други облици наднационалног утицаја могу да дођу у сукоб са националним институцијама. Најбољи пример за то је данас ЕУ, која се све више претвара у унију несуверених ентитета, што доводи до стварања свакаквих наднационалних бирократских структура у Бриселу и гушења демократије не само у самом Бриселу, већ и у оквиру самих држава чланица – рекао је Коштуница, додавши да су примери за тај тренд бројни, међу којима је нама најпознатији онај везан за интервенцију НАТО на Косову 1999, у којем су се државе чланице НАТО одрекле учешћа у рату против Србије под изговором да се ради о интервенцији самог пакта, чиме су на неки начин признале одређену врсту наднационалне војне институције, која има право да користи националне војске зарад постизања сопствених циљева.

- Када се појавило прво издање књиге пре скоро тридесет година, демократија је у комунистичким режимима била суштински ограничена, а у неким потпуно сатрвена. Данас је демократија поново озбиљно угрожена у савременим демократским државама, зато на крају са разлогом морамо да се запитамо шта ће од демократије остати у савременим демократским друштвима – закључио је своје излагање Коштуница.

Марко Радовановић

(НСПМ)