Канцеларка Ангела Меркел требало би да буде срећна: њена Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) не стоји лоше у истраживањима јавног мњења, а сама Меркелова стоји јако добро. Меркелова више нема озбиљног ривала у партији, а лева опозиција разбијена је на четири странке. Лек за европску кризу који је она нудила је прихваћен, или је то макар утисак који канцеларка намеће. У то верује и већина Немаца. Али да ли је заиста све тако лепо и сјајно?
Није, бар не у овом тренутку. Две ствари могу да покваре план Ангеле Меркел да добије нови мандат у јесен 2013. Једна је у домаћој политици, њен коалициони партнер, либерални Слободни демократи (ФДП) се распадају. Чак и ако ФДП преживи наредне изборе (што уопште није сигурно) слабе су шансе да актуелна коалиција сачува парламентарну већину, што ће Меркелову чинити све више зависном од социјалдемократа (СПД). Док о овоме не мора превише да брине док год је њена позиција у влади неупитна, Меркелова је у Зигмару Габријелу, лидеру СПД-а, први пут добила противника којег ће потценити на сопствени ризик.
Али права опасност за Меркелову је спољна - европска криза. Ако не буде имала среће, врхунац кризе биће на почетку изборне године у Немачкој што ће јој помрсити све пређашње рачуне. Упркос фрустрацији коју Немци осећају према Европи, бирачи ће строго казнити оне који дозволе да Европа подбаци.
Економија Европске уније клизи ка опасној и по свему судећи дуготрајној рецесији и за то је, углавном, сама одговорна. Док Немачка строгим мерама унутар еврозоне још увек покушава да спречи хиперинфлацију, земље ЕУ које су у кризи суочавају се са стварном претњом дефлације која може имати катастрофалне последице. Само је питање времена, не баш дугог, када ће економска дестабилизација појачати политичку.
Мађарска, где је на делу уназађивање демократије, најављује Европу са упорном кризом у еврозони и дефлацијом. Расположење у медитеранским државама ЕУ се усијава не толико због строгих мера штедње, колико захваљујући политици која људима не нуди наду у бољу будућност. Експлозивна природа актуелних трендова која води ка могућој ренационализацији суверенитета у земљама ЕУ „одоздо“, у Берлину је доста потцењена.
Криза је сада дошла до Италије и прети да се прошири на Француску. Са премијером Мариом Монтијем Италија је окупила своје најбоље људе и тешко да ће Италија или Европа имати квалитетнију владу у догледној будућности. Ако Монтијева влада падне, било у парламенту или на улици, четврта по величини економија у ЕУ могла би бити сломљена. Монти хитно тражи помоћ. А помоћи нема.
Ситуација у Француској (друга по величини економија еврозоне) такође не сме бити потцењена у години председничких избора. Ако већина Француза почне да верује да је политика која се спроводи наметнута из иностранства - и то из Немачке - одговориће традиционалном галском тврдоглавошћу. Кључно питање није исход избора већ разлика у броју гласова између председника Николе Саркозија и кандидаткиње крајње десног Националног фронта Марине ле Пен, односно хоће ли она, а не Саркози, у други круг против кандидата социјалиста. Марина ле Пен вероватно не би била изабрана за председницу Француске, али у случају пласмана у други круг она би могла да преобликује и учврсти француску десницу. Саркозијев дебакл драстично би сузио маневарски простор његовом социјалистичком наследнику када је реч о европској политици. Позиција Француске у Европи била би радикално промењена.
И док ће исход председничких избора у Француској у суштинској мери зависити од европске кризне политике, немачка влада се понаша као да то није њена брига. Уместо кризе, главна, готово ексклузивна тема у Берлину су предстојећи избори. А кључно питање није шта треба урадити у интересу Европе, већ шта људи у Немачкој могу да прихвате, посебно колико искрености.
Нико се, ако не мора, неће понашати тако да угрози своје шансе на изборима. Отуда је разумљиво да Немачка уопште не жели да уложи озбиљан напор за решавање европске кризе, то је скупо и подразумева сувише велике ризике.
Коалиција ЦДУ-ФДП радије ће искривити стварност убеђујући себе у англоамеричку заверу. Учиниће то под утицајем оних европских земаља захваћених кризом које не желе да праве резултате и спроводе реформе и чији је једини циљ да натерају Немачку да их финансира. Коалиција Ангеле Меркел се, бар досад, супротстављала реалности, потпуно убеђена да сви остали нису у праву.
Дезинтеграција Европе одмакла је много даље него што можда изгледа. Неповерење и национални егоизми шире се рапидно уништавајући европску солидарност. Институционално, Европа је на правом путу од последњег самита, али прети јој дезинтеграција одоздо. Да би евро био спасен, што је од суштинског значаја јер судбина европског пројекта зависи од успеха монетарне уније, акција је потребна одмах: уз неопходну штедњу и структурне реформе нема другог пута до успеха без одрживог економског програма који ће осигурати раст. То није јефтино. Ако влада Меркелове сматра да је довољно вербално подржавати раст, игра се ватром: суновратом евра у којем неће само Немци бити гадно повређени.
Аутор је бивши шеф дипломатије и вицеканцелар Немачке
Copyright: Project Syndicate/Institute for Human Sciences, 2011.
(Данас)
