Било је занимљиво гледати жесток дуел председника две различите политичке партије, две државе (иако се један од њих упињао да докаже жила како не долази из ње), два човека који су били буквално у политичком рингу, с водитељком која се није снашла у улози судије, ниједном није узвикнула: “Брејк!” Интересантно је да се председник једног ентитета суседне и од Србије признате државе упустио у дуел с неким за кога тврди да нема ни цензус! Добро је и што се дуел дешавао у Београду и пред ТВ камерама. Једино око чега су се сложили јесте да се ни у чему не слажу. Свако се обраћао својим бирачима, препознатљивим говором.

Није било никаквог закључка, али се ипак нешто могло закључити. Очигледно, најнепријатније је било суочавање са самим собом. У тренуцима подсећања на његове изјаве од пре 15-20 година о геноциду у Сребреници, Младићу, Караџићу као злотвору и штеточини, Додику је било видно непријатно. Није желео ни да се присети, правдао се тиме да није фосил па да не може да мења ставове... показивао је да је Додик победио Додика, да више нема онога који је осуђивао руководство с Пала које је сада у Хагу и који је показивао способност да осуди злочин без обзира на то ко га је починио.

Заклињао се да никада неће признати да је у Сребреници почињен геноцид, да БиХ неће признати Косово, јер то неће дозволити Република Српска... Није деловао уверљиво тврдивши да је РС настала 1992, заборављајући да је РС тада била - исто као и Косово нешто касније - само самопрокламована творевина. “Заборављао” је да РС свој статус црпи из Дејтонског споразума, дакле 1995. у којем је дефинисана као један од ентитета, а не као држава! Било је ту још свега и свачега осим подсећања да ће у Србији ускоро избори. А када је тако, онда је прича о заштити националних интереса и издајницима најбољи рецепт за добар резултат. Значи, ништа ново. Идемо из почетка.

(Блиц)