Александар Тијанић: Мушка љубав Славише Лекића
Да невешто нацртам ушато њакајуће створење, однекуд ће се створити Славиша Лекић са фаталистичком изјавом - „Знам аутора, цртао је мене“. Ништа ја ту не могу. Чак и да хоћу. Он ентузијастички признаје да се препознао у мом пасусу без иједног имена. Ни његовог. Ни његове бивше жене. Чак нисам навео име његовог повременог алманаха. Невин сам.
Но, кад се већ препознатљиви јавио, доведимо ствар до краја. Лекић (у даљем тексту - „препознатљиви“) самокритички потврђује како је познатији по некадашњој жени него по себи. Делим то мишљење. Затим, признаје да је особно хвале вредан сакупљач умотворина талентованијих аутора. Колекционар милодара после којих мења мишљење (и писање) о дародавцима. Отимач туђих наслова. Писац изузетно узбудљиве књиге „Ко је ко у Србији“. Произвођач негледљивих а скупих „документараца“. Аутор најстрашнијег писма у историји српске писмености, упућено неупоредиво славнијој колегиници. Медији га везују и за својевремено поседовање и објављивање подметнутог списка од 362 полицајца које је 2001. наводно тражио Хаг. То је направило потоњу лавину. Али ја у то не верујем. Како би тај образац поштења дошао у посед фабрикованог „документа“, преко војне тајне службе? Ајте, молим вас!
Сваки добронамерни новинар зна да је „препознатљиви“, у својим раним радовима, о мојем скромном доприносу југословенском и српском новинарству, писао са пуно мушке љубави, топлине и њежности. Нисам о томе хтео да говорим, али и сад у његовим нападима препознајем некадашњу фасцинацију, дивљење и племениту салијеријевску завист што сам није неко други, него је баш он. Чак и кад је, не тако давно, претио мојој фамилији, па је привођен од стране униформисаних органа гоњења, обојица смо знали да постоји нешто што нас двојицу заувек веже. Хм.
Али, за име Бога, какве везе има нечија фрустрација са јединим питањем које сам поставио у тексту „Реторичар као Петар Пан“ - да ли је данашњи РТС бољи од свих верзија РТС у последње две деценије? Одговори, наравски, могу бити различити. Но, какве везе има то питање са збирком гадости на мој рачун кад ја сам признајем да сам најгори, најпокваренији, најнеталентованији и најнеуспешнији у свим категоријама. Брука за професију.
Или је то типски додатак болесној дефиницији да, док Тијанић води РТС, нећемо признати, упркос фактима, да је Јавни сервис Србије један од најуспешнијих европских јавних сервиса. О томе је овде реч, а не о „мушкој“ љубави.
(Данас, 31.1.2012)
Славиша Лекић: Бивши, а траје
„Има новинара који свој посао раде најсличније мастурбацији: искључе мозак, отворе руке, затворе очи и измишљају ствари.“
Овако је, док је још био новинар, писао Александар Тијанић.
У осврту на јаросне колумнисте Данаса („Реторичар као Петар Пан“, 19/01/2012), који се усуђују да примете како је „програм РТС најгори од проналаска катодне цеви“ а „генерални директор упадљиво лошији од свог програма“, дотични, сад не новинар већ челник (у континуитету) прозване јавне куће смишља и потписује следећи ребус:
„Најпознатији по тој делатности је онај муж, чувен по својој бившој жени, збиркама туђих духовитости и свом алманаху који, без икакве потребе, местимично штампа“.
Ето доказа да Тијанић, и под старе дане, врши интелектуалну радњу од које се „суши кичма“ а на рукама „расту длаке“: никад, не у Данасу, већ ни у било каквом другом јавном наступу, нисам реч написао или изговорио, ни негативну, ни позитивну, о програму РТС.
Александар Тијанић, дакле, бесомучно лаже, а уредник који објављује његову жалопојку, исти онај који је објављивао и колумне Славише Лекића у Данасу, у томе му својски помаже.
Овде би, ваљда, ваљало ставити тачку.
Верујем, ипак, да вреди појаснити и како сам се ја то препознао у „ребусу“ државног менаџера на привременом раду у РТС! Кренућу, како и приличи, од краја.
Има томе неколико година како сам у „алманаху који, без икакве потребе, местимично штампам“ (магазину СТАТУС, да дешифрујем и то) потписао опсежну сагу о Александру Тијанићу, фамозном патриоти свих режима и његовом путу од послушног комунистичког функционера, преко министра за информисање у најсрамнијој влади за време режима Слободана Милошевић, до улоге медијског саветника Војислава Коштунице, одакле је, у ери кохабитације Коштунице и Бориса Тадића, катапултиран у фотељу првог човека РТС.
Тај портрет Александра Тијанића, малтене тродеценијска друштвена хроника, био је обогаћен „туђим духовитостима“ и сећањима његових савременика: како је, као фотодокументариста, непогрешиво разликовао Доланца од Кардеља; како је („Она делује као евангелиста наде и толеранције“) величао Миру Марковић; како је, после обилног ручка на другом месту, већ сат касније у Милошевићевом дому слатко ждрао са другом председником; како се, писмено, удварао Мирку Марјановићу; како се на седници Владе залагао за „комунални обрачун“ са демонстрантима; како је написао „...Ако Киза преживи, Србија неће“; како је, у ноћи предаје, у друштву Драгана Јочића и Радета Булатовића, стрпљиво чекао аутограм Милорада Улемека; како је одавао поверљиве информације Томи Николићу, етц.
Човек који у глави носи бизарне инвективе Александра Никитовића, Љиљане Недељковић, Градимира Налића, Жељка Цвијановића, Предрага Поповића, Николе Врзића, Градише Катића и сличне братије која је медијски сатанизовала Зорана Ђинђића - жестоко ми је замерио цитирање његових „сабораца“. Привезан за пиштољ, шпартао је престоницом и пенио како ће доакати „анонимусу“ познатом по „бившој жени“. Одредницу „бивши муж“, радосно је касније рабио и у неким интервјуима. Та етикета му је моћно оружје и у последњој одбрани РТС.
Да одмах раскрстимо: тог биографског детаља - „бивши“, уопште се не одричем. Нити га се стидим.
Како са „бившошћу“ стоји Александар Тијанић?
Бивши је партијски кадар Ивана Стамболића.
Бивши је ментор Мирјане Марковић!
Бивши је баштован виле у Толстојевој и верни дегустатор супе Слободану Милошевићу.
Бивши је уредник Богољуба Карића.
Бивши је пријатељ Зорана Ђинђића.
Бивши је сарадник Славка Ћурувије.
Током импресивне каријере „бившег“ Тијанића, људи око њега су бесомучно падали попут снопља, неки и никад да се придигну. Или су под земљом (Стамболић, Ђинђић, Ћурувија, Милошевић...) или ван земље (Мира Марковић, Карић...). Од свих људи којима је служио и на чијем је платном списку био, једино још Владимир Беба Поповић хода земљом Србијом. Повремено. Никад без обезбеђења.
Моја „бившост“, коју ми Тијанић тако радо спочитава, више је од слатког детаља живота. Остало је, макар, непроцењиво пријатељство! Узајамно помагање!
Шта је, осим чињенице да је из свега изашао неокрзнут, а богатији, остало иза „бившости“ Александра Тијанића?! Је ли у контакту са неком од фамилија бивших ментора? Испомажу ли се? Разговарају ли?
Уместо да се покрије ушима и ужива у синекури коју је добио и од ове власти, он је све бучнији и бахатији. Наоружан, висок, глават и крупан, као бројне идеје које је његов џеп следио, Тијанић лажуња, сплеткари, туче муве, пропушта некакву децу кроз хришћанске шапе, брани се и кад није нападнут... Постао је - трпно стање!
Е, па, ја нећу да трпим и ћутим!
Па ћу одговорити и на питање: зашто је друг Саша, баш сад, ничим изазван, искључио мозак, отворио руке, затворио очи и измишљао ствари?
Пре месец дана, после две године рада, завршио сам документарни ТВ серијал „Медији у Србији: хроника пропадања“! У четири од седам епизода, Александар Тијанић је један од главних актера. Дојавиле му зунзаре па његов иступ у Данасу треба схватити као авансно реаговање на филм који, извесно је, никад неће бити приказан на РТС.
Али ће, на опште весеље, ипак бити емитован!
Да је џек, АТ би већ сутра откупио права на приказивање овог документарца.
Но, Александар Тијанић је далеко од џека.
Такав један (нормалан) потез жестоко би наудио његовој бившости!
А кад је већ тако - ред је да Тијанић умукне. Једном - заувек!
(Данас, 29.1.2012)
Александар Тијанић: Реторичар као Петар Пан
Готово сваки колумниста Данаса, у наступу праведне јарости или током лечења сопственог сиромаштва, обавезан је да неким својим текстом обелодани две потпуно нове тезе: програм РТС је најгори од проналаска катодне цеви; генерални директор је упадљиво лошији од свог програма. Аксиоми.
Најпознатији по тој делатности је онај муж, чувен по својој бившој жени, збиркама туђих духовитости и свом алманаху који, без икакве потребе, местимично штампа. Ево нам сада и Дејана А. Милића, жељног славе, а последњег на „појилу“. У свом деликту („РТС и тако“) реторичански Милић две трећине текста посвећује себи, сопственом детињству, мами и маминим пријатељицама, те како је онда све било боље. Од Деда Мраза до телевизијског програма.
То што пише је више од носталгије. Више од вапаја за некадашњим редом и поретком кад се знало кад је ред на белу кафу, кад на цртаће, а кад на тетке. Беху то, пише Милић - идилични дани, као у бајци. Па онда, за случај да нисмо схватили парадокс - како је из онаквог детињства изџикљао овакав производ, он још једном инсистира - „беху то дани готово бајковити“?!
Какав човек? Личност из бајке? Њежна „Сестра Грим“? Шта ли је?
Е, данас нема бајки. За ту свињарију одговоран је, по њему, само РТС и неки тип под чијом „мудром, храбром и чврстом руком визионарског највећег медијског сина свих наших народа, нарочито постала излог јевтиних, накинђурених, најчешће бајатих колача...“ .
Све је тачно. Какав је РТС Јавни сервис ако не може, или неће, да врне уцвељеном детету Милићу бајке, тетке и белу кафу. Али, потпуно разумем његов очај; останеш вечито дете, а све око тебе се променило. Останеш Петар Пан (стручни термин), а све око тебе сами страшни гусари. Постанеш грлати члан Агенције за борбу против корупције, а наш „највећи медијски син“ добије три процеса против Агенције.
Па где је ту правда? Где је бајка? Где су тетке? Али, пре свега, где је овде друштвени кодекс одраслих, да се не злоупотребљавају ове новине и пишу бајковите ствари о човеку са којим си у судском спору?
(Данас, 19.1.2012)
