Морамо избећи ситуацију да ове јесени будемо тачка спора око које ће се поларизовати представници две групе земаља на Ист риверу

Дан после изношења мишљења Суда правде у Хагу, с професором међународних односа на Факултету политичких наука и бившим амбасадором у Паризу др Предрагом Симићем „Политика” је покушала да нађе одговор на питање шта је паметно даље чинити.

„Иза ове одлуке сада иде оно што се зове спиновање. Не улазећи у то на шта се конкретно односи мишљење, заузет је став да је српска иницијатива доживела дебакл и да фактички то представља разлог да земље које нису признале Косово не би требало да се даље уздржавају и да већина од 192 чланице УН призна Косово. Тиме се не би интерпретирало право него би се наметнуо један нови правни фактицитет”, каже Симић.

Да ли је онда Србија у МСП-у стварно доживели дебакл или је то спиновање?

Успех није доживела сигурно. Можда би било тврдо рећи да је доживела дебакл, али је чињеница да је оно на чему смо с великим успехом инсистирали последње две године – у овом тренутку решено неповољно по Србију и да то неће више бити аргумент који ће српска страна моћи да користи. Ми смо наступили са тезом да се Косово мора пребацити са политичког на правни терен, а у овом тренутку смо у ситуацији да морамо да се враћамо на политички.

Јесу ли онда изгубљене ове две године?

Мислим да су на Балкану и две године током којих није било рата и током којих су се ствари одвијале у некаквим каналима међународног права, увек добитак. Да ли ће то сада значити убрзано погоршање положаја Србије, да ли ће нас довести у ситуацију да се суочимо с Бриселом и Вашингтоном, што се није десило 2008. године, и што би стварно овде било равно поразу, видећемо већ на јесен.

Да ли смо сада у бољој ситуацији за то суочавање него пре две године?

То ћемо видети већ у понедељак, када ће ЕУ покушати да постигне консензус. Притисак на ових пет земаља које нису признале Косово вероватно ће достићи врхунац јер то није више питање Косова, него јединства ЕУ у формулисању своје спољне политике.

Да ли имамо „план Б”?

Иако власти тврде да га имају, волео бих да знам који је. За Војислава Коштуницу у сличној ситуацији почетком 2008. године „план Б” је био да сиђе с власти и распише нове изборе. У овом тренутку питање за демократске власти је: да ли оно на чему њихова политика почива добија своју потврду или не. Једна од могућности је и стварање велике коалиције две највеће партије у власти и опозицији, које би омогућиле да се ова ситуација превазиђе до следећих редовних избора. У том правцу Томислав Николић је и дао своју прву изјаву.

Како сада постићи и проверити тај демократски легитимитет?

Коштуница је то постизао тако што је важне документе у вези с Косовом редовно стављао на скупштину и тиме градио консензус. Овде смо имали другачију ситуацију: у којој је влада, да би имала одрешене руке, преузимала сву одговорност, скупштина то није доводила у питање. И то је нека врста легитимитета. Али, с друге стране, у оваквој ситуацији они који су признали одговорност имају велико бреме јер нису иза себе имали одлуку парламента. Управо ту се крије потенцијална опасност.

С ким би Србија требало да пише резолуцију која ће се наћи пред Генералном скупштином УН?

Вероватно алудирате на понуду која је дошла из Брисела, а коју је Београд учтиво одбио. У овом тренутку имамо проблем ми, али и ЕУ. За њу Косово није само питање кризе у Европи, него питање које се поставља у тренуцима када је њој веома важно да на свакој тачки деловања демонстрира своју виталност важне политичке целине.

Хоћете да кажете да треба да видимо да ли ће доћи до консензуса у ЕУ, па да онда одлучимо да ли с њима треба да пишемо резолуцију?

Ја сам хтео да одговорим зашто је Брисел уопште понудио Београду да заједно пишу резолуцију. Београд и Брисел се сигурно тешко могу сагласити око текста резолуције. Чули сте у коментарима наших политичара да би тај текст био сувише разводњен, али мислим да смо ми сада на таквим искушењима да на неке ствари, као што је то заједничко писање, не би требало реаговати на прву лопту.

Мислите да сада треба да водимо рачуна и о нашим другим спољнополитичким приоритетима?

Наши приоритети јесу очување Косова, али и улазак у ЕУ. Лечећи једну болест, питање је да ли треба распламсати други проблем.

Како би требало да делује наша дипломатија да не прођемо на исти начин и у Генералној скупштини УН?

То је питање за милион долара. Имамо много опција, али да их сведемо на две. Једна је да наставимо садашњу политику: 55 емисара ће понети писмо председника Тадића у извесне престонице.

Чини ли Вам се то озбиљним потезом?

То ми се чини потезом који треба да одговори на атмосферу која је створена у јавности негативним исходом целе акције пред Судом правде. Они ће бити у незавидној ситуацији, јер ће морати да објасне свима онима који су нас подржавали и прихватили нашу тезу да проблем Косова с политичког треба пребацити на правни терен – зашто ми сада тражимо да се с правног врати на политички. Ја разумем добру намеру и да сам на Тадићевом месту вероватно бих слично размишљао. Али, према људима који то гледају из другог угла то може изгледати као одустајање. Сигуран сам, када бисмо тражили у септембру подршку Ким Џонг Ила да би смо је добили. Међутим, питање је да ли бисмо тиме себи ставили терет који смо већ имали деведесетих.

Мислите ли да би требало да освајамо подршку земаља које не мисле као ми?

У Хагу није победила Србија, ни међународно право, ни Косово. Победили су Вашингтон и Брисел. Није ли било симптоматично, а то смо сазнали са сајта Стејт департмента, да је већ пре изношења мишљења потпредседник Џозеф Бајден звао телефоном председника Србије и изнео му шта мисли? Није ли то још једна ствар коју морамо рашчистити пре него што заузмемо став шта и како даље? Не постоји у овом тренутку једна јасна опција, али се смањује право на грешку. Лош избор сада, који би се можда завршио неуспехом резолуције, носио би много теже последице од ове. Ми морамо избећи конфронтацију и ситуацију да ове јесени будемо тачка спора око које ће се поларизовати представници две групе земаља на Ист риверу у Њујорку.

Значи треба отићи у Вашингтон и Брисел?

Лично мислим да са онима који су у овом тренутку изашли као најјачи треба да покушамо да отворимо дијалог. Наша дипломатија је ове две године била успешна у мобилисању трећег света, видимо да оне неће променити мишљење ни сада, али мислим да наша дипломатија није ни издалека дала оно што је требало у односима са САД. За нијансу је нешто боља ситуација са ЕУ, али не и с појединачним земљама ЕУ. ЕУ живи и у телу најјачих земаља и ту се поредак зна. Из искуства дипломате говорим вам да ЕУ почива на осовини Париз-Берлин. Уколико имате на својој страни њих, одлуке ће се много лакше доносити. Мислим да наша дипломатија мора наћи начин како да допре до центара ЕУ, а пре свега до САД. Нама је потребно да изађемо из тог зачараног круга омиљеног противника Америке.

Три фазе суочавања с кризом

Да ли су Бајденова порука и иницијатива да се северу да специјални статус предлози којима се тестира расположење Србије?

Сама чињеница да се тако осетљиво питање појављује у јавности, и то на сајту Стејт департмента, вероватно потврђује тезу из вашег питања. Мислим да је у овом тренутку јако важно да имамо поузданије информације о расположењу оних који одлучују о нама, а ми их немамо. Када се Америка суочи с неком кризом, обично постоје три фазе. У првој вас посете или позову сви ваши пријатељи, новинари, дипломате, пензионери, просто се зачудите ко вас се све сетио. Протеклих недеља смо били у тој фази и то је тренутак када Америка скупља податке о реалности на неком кризном подручју на коме ће се ангажовати. После тога, нестаје све на два-три месеца и онда се појави неки нижи дипломата, нека приватна група, као што је Међународна кризна група, на чијим сајтовима можете видети цео сценарио будућих догађаја. То су те „гонго организације” – невладине организације које организују владе и које пуштају њихове извештаје. Онда се чекају и одмеравају реакције савезника и противника. Уколико предлог прође, изјасни се високи функционер Стејт департмента, британски премијер, портпарол Стејт департмента, и онда то више није могуће мењати. Мислим да у овом тренутку Америка није заузела дефинитиван став шта хоће (иако ће одлука Суда померити клатно и дати за право радикалнијим политичарима), али све поруке које добијамо кроз те извештаје морају бити предмет јако добре анализе.

Ауторка:Биљана Митриновић

(Политика)