Шта год да је Влада Србије урадила са овом катастрофом у Смдереву било би зло и наопако. Три месеца пред изборе, Влада је, наравно, изабрала наопако. За зло увек има времена.Тако смо целе прошле недеље куповали фабрику челика у Смедереву. Сад је наша. За то смо дали долар. Кад је наша, и име је наше. Али пошто бисмо највише волели да се Мирко Цветковић једног јутра пробуди, а неко звучног имена железару однео, дали смо јој опште неутрално име – Железара Смедерево. То ће да нас кошта само 2.500 динара, кажу у Агенцији за привредне регистре. Име ко име. Није бренд, па да залежеш.
Премијер је рекао да ћемо око железаре имати трошкова. Али их нећемо осетити, пошто ће се економисати буџетом. То баш нисам најбоље схватила, пошто се Влада баш око свог талента за економисање спори са ММФ-ом. Али, они су своји, наћи ће заједнички језик. Шта ме је, међутим, још запрепастило: премијер нам је објаснио да бисмо имали много веће трошкове да је железара затворена, а 5.000 радника остало без посла. Новине су објавиле како се радници железаре хвале како им је просечна плата између 50.000 и 60.000, а са сменским и прековременим радом и 80.000 до 100.000 динара, а то је три пута већа плата од просечне у Смедереву. Па богами готово и од просечне у Србији. Сад се ја питам како је фирма која три године послује с губитком могла да исплаћује толике плате. И хоћемо ли ми порески обвезници наставити да их исплаћујемо, пошто је објављено и да радници железаре Смедерево инсистирају на поштовању свога колективног уговора.Ово не би била сасвим неуобичајена пракса да просечна плата неке фирме (или у овом случају фирми) која једва излази на крај финансира натпросечну плату неке фирме која не излази на крај. Док обе не стигну до истог краја.
Влада Србије у четвртак није изабрала ново руководство Железаре Смедерево, па смо се ми порески обвезници, чекајући да влада нађе новог купца, дали у потрагу за купцем смедеревског челика. Чини ми се да се прва креативном показла потпредседница Привредне коморе Србије кад је предложила да железару вежемо за Фијат и кинески мост Земун-Борча. А онда је министар економије Небојша Ћирић саопштио да смедеревска железара не производи челике које користи Фијат. А да би се за то оспособила требало би да се у њу инвестира око 100 милиона евра. Далеко било! Више то нисмо спомињали. Човек се учи док је жив и сваком приликом, па смо и ми ономад кад смо се растајали са Црногорцима љутили што су нас они навратили да подигнемо царине на бетонско гвожђе како би била заштићена Никшићка железара иако је нама јевтиније да то гвожђе увозима из Украјине. Грађевинари су ми ових дана још једном потврдили да смедеревска железара не производи гвожђе за градјевинарство. Неки дан је моћни интегрисани немачки ТисенКруп одлучио да се растане са стогодишњом производњом финих челика, са широком употребом у домаћинству због претераних капацитета и у Европи, а нарочито у Азији. Дакле, ни ту нема хлеба. И шта је на крају остало? Индустрија оружја. Кад сам давно правила једну емисију о тој индустрији у шведском Институту за истраживање мира су ми потврдили да је бивша Југославија била и за њих респектабилан и произвођач и извозник оружја. А данас више није ни једно ни друго. У свом прошлогодишњем извештају, тај Институт наводи да су током последње декаде перменентни раст војних издатака диктирале САД, а да су се том тренду сада прикључило шест држава – Кина, Бразил, Индија, Русија, Турска и Јужна Африка са растом економске снаге и политичког утицаја у свом региону, а неке и глобално, који би хтеле да заокруже развијајући се као војне силе. Сем Турске, наводи Институт све повећавају своје војне издатке, неке и веома брзо. У извештају који не обухвата 2011.годину и други талас кризе, Институт тврди да светска економска криза није погодила индустрију наоружања, њене су продаје наставиле да расту. Не заборавља се да су САД и Западна Европа најавиле смањивање војних издатака што ће, оцењује Инстутут, сигурно утицати на произвођаче оружја, а колико – остаје да се види. Инстутут каже да произвођачи оружја ван региона Северне Америке и Западне Европе, као што су они из Турске, показују завидну еластичност у условима кризе, али њиховој експанзији на светско тржиште ограничења ставља низак технолошки ниво. Због тога је данас уобичајено да се велике војне наруџбе везују за обећања о великим технолошким трансферима.
(Данас)
