Недавним акцијама Кфора и сукобима на северу Косова дошло се до ситуације без изласка, због ланца провокација које долазе са свих страна - од Срба, Приштине, „међународног фактора“.

Ситуација је сваким даном све тежа. Кфор не може да толерише барикаде, али за сада неће да уђе у прави рат са Србима. Наравно, ово стање не може дуго да траје, што значи да, највероватније, убрзано идемо ка великом сукобу - каже у разговору за Данас Жан-Арно Деренс, историчар, аналитичар и уредник јединог вебсајта о Балкану на француском језику Балкански курир (Courrier des Balkans).

Да ли се, како се спекулише, на северу КиМ може очекивати и нова „Олуја“?

- Тешко је одговорити. То се сада много помиње и у Београду, и на Косово, чак и у међународним круговима. Срби са севера већ дуго страхују од тога и вероватно да је она сада могућа више него икад. Али, према ком сценарију? Јасно је да Приштина нема снаге да то сама учини. Мислим да, ипак, садашњи статус кво може и даље да се продужи. Рачунајући, наравно у месецима, а не у годинама.

Шта треба очекивати од 9. децембра и најављене одлуке ЕУ о потврди статуса кандидата Србије?

- Скоро да нико не зна. За мене је то лажно питање. Ако Србија добије статус кандидата, шта то значи? Скоро ништа. Највећи политички проблем није Косово, нити барикаде на северу, иако је то релевантна тема. Највећи политички проблем је криза у ЕУ. Државе попут Немачке, које хоће да стопирају процес проширења ЕУ, могу да искористе ову кризу на Косову, али је чињеница да она није главни разлог. То значи да, ако Србија и добије статус кандидата, нико не зна шта ће после тога бити. То ће бити мали позитиван политички знак, који скоро ништа не значи. Погледајте Македонију која има статус кандидата још од 2005 - потпуно је блокирана и остаће у пат позицији, као и Србија после добијања статуса кандидата. Зато мислим да је то потпуно лажно питање што, без обзира на целокупну реторику о Косову, знају сви у Србији - влада, опозиција, про и антиевропски оријентисане снаге.

Како оцењујете дијалог Београда и Приштине? Званична верзија је да технички преговори треба да олакшају положај грађана на КиМ, с друге стране имамо условљену потврду статуса кандидата Србије, такође се помиње и завршница спровођења плана Мартија Ахтисарија, као и капитулација Србије?

- И ту је све потпуно лажно. Сви знају да се од тог дијалога у Бриселу ништа конкретно не може очекивати. Договори су потребни, али кроз суштински дијалог, а не због 9. децембра и статуса кандидата. Ствари треба сагледати од почетка, а то је неуспео процес проглашења и признања независности Косова. Сви, укључујући и Београд, очекивали су да ће косовско питање бити решено у року од годину дана после проглашења независности. Али, скоро ништа није ишло по плану - ни признање међународне заједнице, ни ситуација на терену. Косово је у потпуној нефункционалној и нелогичној позицији што се тиче у унутрашње и међународне ситуације. ЕУ сада покушава да каже да се у том контексту нешто ради, али не верујем да Брисел очекује нешто конкретно од дијалога. Сви, укључујући и Београд и Приштину знају да је та прича о преговорима потпуно безвезе. Једино што ми се чини да је Србима и Србији лакше. Београд до сада није морао да прави велике компромисе и може да, евентуално, очекује нека побољшања за Србе у енклавама, мада до сада, не видим шта су добили.

Срби на КиМ и поједини политички кругови сматрају да је договорима у Бриселу Београд признао неке елементе косовске државности?

- Мислим да није. Политички је много ризичније за Албанце и Приштину, који су врло осетљиви на симболично питање суверенитета државе, да уђу у процес разговора са Београдом који не признаје Косово, него за владу у Београду. Али, власт у Приштини нема избора, јер је под потпуном контролом неких међународних актера. Мора да учествује у дијалогу, иако не жели.

Како коментаришете изјаве појединих америчких дипломата да је Вашингтон превише препустио косовско питање ЕУ и да га треба вратити у надлежност САД?

- Чињеница је да ЕУ више нема никакав капацитет, ни иницијативу када је реч о преговорима. Криза на северу Косова је криза око границе. У мандату Еулекса су баш границе, али ова мисија је од почетка кризе, од јула потпуно нестала. Ситуацијом се бави једино Кфор. Где је Еулекс и каква је корист од њега? С друге стране, када је реч о политичком живот, амерички амбасадор у Приштини Кристофер Дел је, рецимо, гувернер Косова. То сви знају и то је сада највећи политички проблем. У Приштини постоје снаге које то неће признати, али чак се и народ на Косову пита шта је та независност, кад смо де факто амерички протекторат.

Жан-Арно Деранс овдашњој јавности познат је и као аутор књиге „Косовска замка“ која је, после великог успеха у Француској, пре две године преведана на српски језик. У Београду је у Етнографском музеју протекле недеље представљен и спрски превод његове најновије коауторске књиге, настале у сарадњи са Лораном Жесленом „Путовање у земљу Горанаца - Балкан, почетак 21. века“. На питање због чега је за тему одабрао Горанце, Деренс одговара да су аутори књигом о малом народу у времену глобализације хтели да у „микрокосмосу Горе схвате Балкан“.

Из ваше књиге о Горанцима сазнајемо да питање односа политичког централизма и идентитета малих заједница није само балкански, него и европски проблем?

- Питање идентитета није само балканска, него европска, светска, људска проблематика. Идентитет је „тешка“ реч и у Француској, где се негује јединствен национални идентитет. Жеслен и ја се годинама интересујемо за националне мањине на Балкану, што је можда разумљиво јер смо са крајњег запада Француске, из Бретање, која до 16. века била независна, има посебан језик и културу и донедавно смо водили борбу против француског државног централизма. Када је реч о Горанцима, то није само питање археолошких, историјских и лингвистичких истраживања, вере и корена. Занима нас зашто имамо групу људи који се осећају као Горанци и шта то њима значи. Идентитет је увек двоструки феномен. Постављају се питања како се ови људи сада осећају и како околина - Срби и Албанци гледају на Горанце и њихов идентитет. Идентитет Горанаца је део богате културне слике Балкана и у Гори само много научили о процесима на Косову и у региону.

Да ли је решење да се цео проблем врати у оквире СБ УН?

- Скоро да нико у међународној заједници не жели и неће да се бави Косовом, јер су се нагомилали други проблеми, од Ирана па надаље. Сматра се да је сада боље да Косово буде мало мирно и заборављено. Чак ни Русија сада нема интерес да искористи питање Косова. Зато се и ишло на ово прелазно решење са дијалогом, макар он био и без везе, али само да се о нечему прича. Коначно, то и није лоше решење, чак је и корисно за све. Београд купује време - може да каже да неће признати косовску независност, али да ипак нешто ради. То је супер за садашњу и било коју владу. Ако изборе и добију СНС или неко други, не очекујем другачију политику у Београду. Она ће бити иста, само са малим променама у реторици. Међународна администрација, има чак и материјални интерес за статус кво. Ту су функционери који ништа не раде и имају илузију да држе ствари под контролом. Ова ситуација може да се провуче још неку годину, јер одговара и политичким властима у Приштини. Људи као Тачи неће отворити питање националног јединства, које покреће покрет Самоопределење. Тако да тај статус кво одговара свима, осим људима који живе на Косову, било Албанцима, било Србима.

У чијем је сада интересу да се тај статус кво промени изазивањем кризе на северу КиМ и отварањем питања границе?

- Нико неће отворити питање граница, јер постоји сагласност да би то могло да буде врло опасно за цео регион. Ја чак и не видим решење за питање граница. Статус кво који је био до лета користан је био за све и из политичких разлога могао је још да траје. Тачи је повукао корак који је све уздрмао. Није могуће да Тачи направи такав потез без сагласности Америке, а скоро сам сигуран да није имао сагласност свих актера из ЕУ. Сада је питање како решити ситуацију на северу. Сви знају, чак и Америка да то није могуће, осим ако се истерају Срби који тамо живе. То је сасвим могуће, јер је то мали број људи. Али, после 12-13 година међународног протектората је политички тешко и неприхватљиво. Једини реалан циљ је да вратимо на неки други статус кво.

У Београду се тврди да је за потврду статуса кандидата Србије много важан став Немачке. Шта је став Француске?

- Мислим да Француска нема став. Имајући у виду све опречне изјаве не могу да схватим шта је њена политика када су у питању Србија и Црна Гора, што је везано. Немачка је једина која сада има јасан став и то је лакше да се разуме него понашање других чланица ЕУ. Тај тврди немачки став можда има везе са економском кризом и са чињеницом да Немачка неће за сада проширење ЕУ, па зато користи ситуацију на северу Косова. Француска је за проширење Уније. Никола Саркози и Ангела Меркел сада причају о некој реконструкцији ЕУ, али Француска је већ у предизборном периоду и нико не зна шта ће бити француска политика после тих избора на пролеће. 

(Данас)