Омер Карабег: Наши саговорници су Жарко Кораћ, професор Филозофског факултета у Београду и посланик у Скупштини Србије, и Иво Банац, историчар из Загреба и дугогодишњи професор америчког Јејл универзитета. Какав је данас однос Београда и Загреба према Босни и Херцеговини?
Жарко Кораћ: Рекао бих да Београд води исту политику као и 90-их, али у новом кључу. С једне стране, стално се говори да је Босна и Херцеговина међународно призната држава и да Србија, у складу с Дејтонским споразумом, подржава њен међународни статус - председник Борис Тадић се у то готово ритуално заклиње - а с друге стране, у медијима и у изјавама већине политичара инсистира се на томе да је Босна и Херцеговина неодржива творевина. Када се то не може отворено рећи, онда се екстензивно цитира Додик који више и нема никакву другу поруку осим да Босна и Херцеговина иде ка својој пропасти и ка распаду, а српски народ ка својој слободи. У суштини те политике је идеја о подели Босне и Херцеговине.
Иво Банац: У раздобљу након Туђмана, од почетка прошлог десетљећа, Загреб је био на дистанци према Босни и Херцеговини. За вријеме Рачана и Санадера најважније је било - ни на какав начин не дати повода за било какву причу о мијешању Загреба. Истовремено подржавале су се све оне сепаратне установе које су ХВО и Туђманова политика створили у Босни и Херцеговини, али даље од тога се није ишло. У задњем раздобљу долази до преокрета. Потакнути Додиковом политиком врло активног подривања Босне и Херцеговине, два босанскохерцеговачка ХДЗ-а праве заједно са Додиком фронту против босанскохерцеговачког јединства. Ти њихови изазови добијају, не на најотворенији начин, потпору службене Хрватске. Формулације које користе предсједник Хрватске, бивша предсједница владе и садашња министрица вањских послова говоре о структуралној неравноправности Хрвата у Босни и Херцеговини. Каже се да се то мора промијенити, што значи да се иде на сукобе унутар Федерације Босне и Херцеговине, јер се апсолутно ништа не подузима што би оспорило легитимитет Додикове Републике Српске. Бојим се да хрватска политика у овом тренутку сурађује са пројектом који је изузетно опасан. То је управо супротно од онога што Запад очекује од Хрватске. Америчка политика рачуна на сурадњу Загреба у стабилизирању Босне и Херцеговине. Бојим се да се то на овај начин не догађа.
Омер Карабег: Колико је у Србији јака теза да Република Српска треба да буде надокнада за губитак Косова?
Жарко Кораћ: То се ређе може прочитати или чути, али, када се направи дубља анализа односа Србије према Босни и Херцеговини, онда се види да је та теза итетако присутна. Ту је битно следеће. Ако се Босна и Херцеговина подели, онда ће српска политика, која је вођена деведестих година, ретроактивно добити своје пуно оправдање. У том случају би српска националистичка интелигенција изашла као победник. Онда би дошло до обрата у коме би се показало да је све оно што се писало 80-их година, када се припремао рат, било исправно. Није, дакле, реч само о компензацији за Косово, него и о накнадној историјској потврди тезе да распад Југославије није произвео српски народ, већ да су српском народу наводно ускраћена она права, која су имали други народи у бившој Југославији, а то је да формира државу у оним границама које он сматра праведним, а које никада нису биле спецификоване, сем у Шешељовим говорима. Отуда потпуно некритичка подршка Додику у медијама. Док се у званичним медијима у Србији, да и не говоримо о таблоидима које контролишу тајкуни режима, о Црној Гори Мила Дјукановића говорио као криминалној држави, не постоји дословно нити један једини озбиљан текст у коме се на сличан начин говори о Републици Српској, па се стиче утисак да је то просперитетна, економски успешна држава и да је Додик мудар и способан лидер.
Омер Карабег: У којој мери Загреб подржава захтеве лидера босанскохерцеговачких Хрвата да се у Босни и Херцеговини успостави трећи, хрватски ентитет?
Иво Банац: Ту је дошло до становите еволуције. У вријеме Стјепана Месића заговарање трећег ентитета било је дословно немогуће. Не тврдим да је Стјепан Месић водио неку изричито позитивну политику према Босни и Херцеговини - она је била више вербално него суштински различита, али ипак тако нешто у том тренутку није било могуће. У међувремену дошло је до промјене, па је почело да се говори и о трећем ентитету. То није само нешто што заговарају два ХДЗ-а у Босни и Херцеговини, него нешто на што и официјелна хрватска политика алудира. Не говори се, додуше, најизравније о могућности потпоре трећем, хрватском, ентитету, али се каже да је то једно од рјешења која треба узети у обзир, да је то нешто што се не смије а приори одбацити, нешто што, то је формула Весне Пусић, може бити уграђено у ширу реформу Босне и Херцеговине у смислу - можда би могло бити и пет ентитета, али би један од њих био хрватски. Питање трећег ентитета је у овом тренутку опасно на видику, то није више анатема, као што је то било почетком прошлог десетљећа.
Омер Карабег: Колико су Београд и Загреб својим потезима допринели садашњој дубокој кризи у Босни и Херцеговини?
Жарко Кораћ: Београд је свакако томе много допринео. Малопре сам изнео једну врло тешку тврдњу да се смисао политике према Босни и Херцеговини није променио од деведестих година до данас. Истина, рата нема, нема оружја, злочина и масовних страдања, али ни на који начин није доведена у питање теза да је Босна и Херцеговина немогућа држава коју, како се овде често истиче, њени грађани не желе, пре свега грађани српске националности. То је јако опасно. То је једна од највећих грешака Београда у последњих 10 година откако је Милошевић изгубио власт. Србија активно ради на дестабилизацији свога суседа. То је политика која је мени потпуно необјашњива. Отварајући питање других држава у суседству, чините нешто што у овом тренутку не ради ниједна европска држава. Циљ пројекта дестабилизације Босне и Херцеговине је да се свет и Европа убеде да је то немогућа држава, да српски народ мора имати свој део, а хрватски свој, а Европа нека издржава трећи босанскохерцеговачки ентитет, бошњачки, ионако је богата. То је једна монструозна идеја, али то је, на жалост, реалност.
Иво Банац: Загреб у овом тренутку не чини ништа да стабилизира ситуацију у Босни и Херцеговини, а то је парадоксално везано са отварањем према Београду. Наравно да морамо много учинити да залијечимо ране у српско-хрватским односима, који су током 20. стољећа поремећени у више наврата, а навластито деведесетих година. Али, то се не може радити на рачун трећега. Та опасност постоји и у овом тренутку се може назријети да у том кључу иде читав низ добрих ствари које, иначе, треба потицати. Прије извјесног времена епископ Српске православне цркве Григорије дошао је у Дубровник и на једном екуменском скупу у дубровачкој катедрали говорио о важности опроста гдје је био присутан и дубровачки бискуп. Ништа проблематично - изврсно. Али то је у кључу стратегије предсједника Јосиповића, који је тамо послао једну од својих савјетница. То је стратегија отварања Хрватске према јужном дијелу Републике Српске - требињском крају, што је дио шире идеје стварања савезништва са Додиком. Употребио сам врло тешке ријечи у карактеризацији нечега што на први поглед изгледа посве недужно. Али, такве ситуације се догађају даномице тако да имамо читав низ камичака који упућују на идеју савезништва Хрватске и Србије против трећега. То је суштина. Није онда чудно што разни политички чиниоци у Сарајеву реагирају. Осјећају се угроженима, траже заштиту, просвједују, на разне начине показују до које мјере их такво понашање узнемирава. Морамо имати у виду да оно, што на око може изгледати врло добро, може имати другу позадину, која онда ствара нове проблеме.
Жарко Кораћ: Као и колега Банац, подржавам регулисање односа између Београда и Загреба, али треба бити врло обазрив и водити рачуна да оно не иде на рачун некога трећег. Примећујем извесне промене у начину како неки од демократски изабраних представника у Хрватској говоре о Босни и Херцеговини. Морам рећи да је Месић много директније говорио о покушајима поделе Босне и Херцеговине, док сада имамо ситуацију, то је само мој утисак, да се политика Бањалуке прихвата као реалност. Ја не бих ишао тако далеко да кажем да Загреб баш подржава Додика, али свакако је јако суздржан у критикама на његов рачун.
(Данас)
